Традиција достојна
поштовања
Најочигледнији, а по значају свакако и најдалекосежнији знак
привредног напретка и преображаја Србије осамдесетих година
XIX века била је изградња њених првих магистралних
саобраћајница. Убрзана изградња железница у овој деценији
била је израз колико економских, толико и политичких
потреба...
Школовање кадрова за
железницу
Крајем 1878. године на основу Закона о уређењу Министарства
грађевина Кнежевине Србије основано је Железничко одељење.
Ово одељење, осим послова око изградње пруге бавило се и
школовањем нових кадрова за потребе будуће железнице.
Те године у Француску су послата на студије грађења
железнице прва три студента, да би убрзо у Аустро-Угарску
била упућена група од осам студената за саобраћајну,
комерцијалну и машинску струку. У Италију су упућена три
студента да специјализују вођење административне службе на
железници. Сви ови стручњаци високо образовање започели су
на београдској Великој школи, а у иностранству су
оспособљени за железничке послове.
Ови кадрови су задовољавали потребе Железничког одељења
Министарства грађевина, али су били потребни и други кадрови
који ће радити на пословима експлоатације и одржавања
железничке пруге када се она буде изградила. Одлучено је да
се то школовање обави у земљи, па су двојица чешких
инжењера, Фрања Вишек и Вилхелм Томић, дали предлог за
оснивање железничке школе.
Железничко одељење Министарства грађевина подржало је ову
иницијативу и проследило овај предлог преко министра
грађевина српској влади која га је прихватила. С предлогом
се сагласила и Генерална унија с којом је закључена
Конвенција о изградњи пруге Београд - Ниш и већ 16. марта
1881. године министар грађевина потписао је одобрење да
двојица чешких инжењера могу да отворе Књажевску српску
железничку и трговачку школу са седиштем у Београду.
Српска влада је 1881. године основала Дирекцију за грађење,
одржавање и експлоатацију железница, у којој су биле
организоване четири надзорне службе које су пратиле извођење
радова. Већ на самом почетку уочено је да фирма која гради
пругу, а коју је ангажовала Генерална унија, није изводила
радове квалитетно, јер је хтела да што више уштеди на
трошковима.
Зато је влада почела озбиљне припреме како би оспособила
довољан број сопствених кадрова за организацију рада,
односно обављање свих саобраћајно-комерцијалних послова на
железници.
Ова дирекција, у споразуму са француским Друштвом за грађење
и експлоатацију Српских државних железница, одобрила је
чешким инжењерима Фрањи Вишеку и Вилхелму Томићу да отворе
железничку школу у Београду у којој би српски младићи могли
да се спремају за "званичнике експлоатације". Ови младићи,
којих је било 44, слушали су наставу у Београду, а практичну
обуку имали су на железницама Чешке, Аустрије, Белгије,
Француске и Италије.
Оглас о отварању школе објављен је у "Српским новинама" 19.
марта 1881. године, а већ 1. септембра 1881. године школа је
почела да ради у згради која се налазила на месту данашњег
Музеја револуције на Тргу Николе Пашића. Школа је имала два
одељења, трговачко и железничко, с посебним наставним
плановима. У железничко одељење примљено је 50 ученика, што
се убрзо показало као недовољно за потребе будућих српских
железница.
Уз сагласност Генералне уније, Дирекција Књажевске српске
железничке и трговачке школе 13. октобра 1881. године
расписала је нови конкурс за пријем ђака у друго железничко
одељење. Конкурс је наишао на изванредан одзив и уписана су
још 63 кандидата, тако да су у истој школској 1881/1882.
години почела да раде два одељења с укупно 113 ученика.
Школске 1882/1883. године ученици су наставили други разред,
али сада у Књажевској српској железничкој школи јер
је укинуто трговачко одељење...
Након тога, ови ученици су се на белгијским железницама
припремали за обављање саобраћајне и комерцијалне делатности
на српским железницама. На овај начин су српске железнице
већ првих година рада имале школоване железничаре који су
познавали прописе тада најразвијенијих европских железница и
знали немачки и француски језик, док су неки од њих говорили
и чешки и италијански.
Настави страних језика посвећивала се велика пажња пошто се
практични рад обављао на страним железницама и пошто су се
завршни испити полагали на тим језицима.
У пролеће 1883. године завршено је школовање прве генерације
питомаца железничке школе у Београду. То је била и једина
генерација железничара школованих у земљи све до 1922.
године, када је почела да ради Државна саобраћајна
железничка школа у Београду.
Према језику који су учили, свршени ученици су на праксу
упућивани у Аустро-Угарску, Белгију и Италију. После успешно
положених практичних и теоретских железничких испита, они се
враћају у земљу маја 1884. године.
До балканских ратова и Првог светског рата било је
повремених курсева за образовање железничара. За време Првог
светског рата Војна железничка команда организовала је у
Зејтинлику код Солуна Војну железничку школу са 40 ученика.
По завршетку Првог светског рата, у новонасталој држави -
Краљевини СХС, Министарство саобраћаја преузело је надзор и
старање о целокупном железничком саобраћају. Затечено стање
по пругама било је доста сложено, а посебно је било тешко
стање кадрова.
Железничари су били окупљени с подручја целе земље и доста
су се разликовали у стручном знању и начину на који су га
стекли. Међу тим железничарима било је и некадашњих ученика
Књажевске српске железничке и трговачке школе, али
железничара аустроугарских, италијанских, турских и
црногорске железнице Бар - Вирпазар. Ту су били и бивши
ученици Железничке школе у Туру, као и они који су завршили
железничке курсеве на Крфу и у Солуну.
Ови кадрови нису били довољни да преузму експлоатацију
железница у целој земљи, па се одмах приступило
оспособљавању нових кадрова. Почетком 1919. године почели су
први курсеви за возно и машинско особље, али су се у то
време појавиле и идеје о отварању редовних железничких
школа. Документовано образлагање предности редовне школске
наставе уродило је плодом и Генерална дирекција железница
донела је одлуку о оснивању двогодишње средње железничке
школе за саобраћајно-комерцијалну струку.
Државна саобраћајна железничка школа у Београду
почела је да ради 1. октобра 1922. године. Зграда школе
налазила се код данашње Мостарске петље и припадала је
Железничкој задрузи која је за потребе школе уступила лево
крило зграде. Прво су за рад биле оспособљене само две
учионице, а после адаптације 1923. године било је укупно
шест учионица и посебна просторија за практичан рад
телеграфске службе. Смештајни капацитети омогућавали су
пријем до 120 ученика и до 1941. године кроз школу је прошло
деветнаест генерација ученика.
По завршетку Другог светског рата железница се морала поново
обнављати. Један од првих и најважнијих задатака обнове
железнице било је кадровско оспособљавање кроз организацију
железничких школа и курсева за образовање железничара. Већ
1945. године у ту сврху на целој мрежи ЈЖ приступило се
организовању образовних институција.
Железничке средње школе припремале су кадрове средње стручне
спреме, а осниване су и школе за стицање ниже стручне
спреме. Ове школе су познате под називом железничке
индустријске школе и отворене су у Нишу, Црвеном Крсту,
Смедереву, Зрењанину, Суботици, Батајници, Тителу и Кикинди.
Тих првих послератних година курсеви су били врло масовна и
разграната форма образовања железничара.
Железничка саобраћајно-комерцијална школа почела је да ради
1. августа 1945. године у Новом Саду. настава је извођена
само школске 1945/1946. године и школа је затим наставила
рад у Београду, такође само једну годину.
Године 1947. реорганизован је школски систем на железници и
формирани су техникуми у Београду, Суботици и Нишу, који су
радили само два месеца и с техникумима из других делова
ондашње државе ушли су у јединствен Железнички техникум у
Пули, који је почео да ради 28. октобра 1947. године, а
престао да ради школске 1952/1953. године.
У оквиру Пулског техникума постојали су
саобраћајно-транспортни, машински, грађевински,
електротехнички и економски одсек. У овом техникуму
школовало се око 4600 железничара и био је то прави
образовни гигант, јединствен у Европи.
Укидањем Техникума у Пули, образовање кадрова за потребе ЈЖ
настављено је у Земуну, оснивањем Железничке саобраћајне
школе. Ова школа је почела рад 5. фебруара 1953. године са
ученицима који су у Пули завршили трећи разред и због
укидања Техникума нису могли да упишу четврту годину.
У школској 1953/1954. години уписана је нова генерација ђака
са свршених шест разреда гимназије и школовање је трајало
две године...
Железничка саобраћајна школа као образовна установа
постојала је 10 година и четири месеца и престала да ради
школске 1961/1962. године. У овој школи одшколовано је 11
генерација, укупно 1298 ученика.
Почетком шездесетих година започете су квалтативне промене у
области образовања, али и организоване припреме за
интензивну модернизацију железнице (План модернизације ЈЖ за
период 1964 - 1968. година).
У том периоду пресељена је Железничка саобраћајна школа из
Земуна у Београд, на данашњу локацију у улици Здравка
Челара. Скупштина ЗЈЖ донела је 1962. године Одлуку о
систему образовања кадрова у складу с новим образовним
системом који је предвиђао стицање одговарајуће друштвено
признате стручне спреме.
То је била основа да Железничка саобраћајна школа у Београду
прерасте у Железнички школски центар. Већ 1967.
године Железнички школски центар трансформисао се у
Центар за стручно образовање железничких радника, да би
се 31. децембра 1973. формирао Железнички образовни
центар и под тим именом егзистирао до средине
деведесетих година, када је ова средња школа добила данашњи
назив - Железничка техничка школа...
Литература
[1] Грујић, М., Бундало, З., Монографија "Железнице Србије",
Желнид, Београд, 2004.
[2] Делић, Б., Милијевић, М., и др., "Столеће железничког
школства", Завод НИП ЈЖ, Београд, 1989.
|
